Dimitrije Cvijović, intervju
Kada si počeo da treniraš američki fudbal i da li se sećaš prvih utisaka, tačnije šta ti je prošlo kroz misli nakon prvog treninga?
Američki fudbal sam počeo da treniram u oktobru 2005. godine, odmah posle reprezentativne utakmice Srbije sa Slovenijom. Nedelju dana nakon te utakmice je usledio moj prvi trening u Sportskom centru “Šumice”.
Tog treninga se sećam kao kroz maglu. Nisam bio toliko upoznat sa pravilima igre i nisam znao koju ću poziciju tačno igrati. Sećam se da mi se od prvog trenutka svidela atmosfera u klubu, momci su bili super. Treneri su se svojski trudili da nam sve objasne i da nas nauče, tako da sam odbrojavao dane i sate do sledećeg treninga.
Možeš li da se setiš svoje prve utakmice i opišeš kako ti je sve izgledalo, da li si bio zadovoljan svojim nastupom?
Svoju prvu utakmicu sam odigrao već u septembru sledeće godine sa sada već starim rivalom, Ljubljanom. Obzirom da se radilo o gostovanju, mogu vam reći da sam već od Beograda krenuo da osećam tremu, da li ću odigrati kako treba, da li ću izneveriti starije momke koji su mi pružili priliku da stanem rame uz rame uz njih na terenu. Hiljade i hiljade misli i pitanja mi je prolazilo kroz glavu do prvog sudijskog zvižduka za početak utakmice. Od tog trenutka nekako je sve leglo na svoje mesto. Sledeće čega se sećam jeste kraj utakmice, pobeda, slavlje, čestitke saigrača i trenera na dobro odigranoj utakmici, tako da mogu reći da sam bio zadovoljan sa svojim prvim nastupom.
Koliko je bilo teško uskladiti svakodnevne obaveze sa treninzima? Da li si u međuvremenu studirao ili radio?
Kada sam počeo da treniram još uvek sam bio u srednjoj školi, tako da u tom periodu nisam imao problema da uskladim sve obaveze koje sam imao sa treninzima. Godinu dana kasnije pošto sam upisao fakultet, morao sam malo bolje da planiram svoje vreme, nekad i da se odreknem nekih stvari, ali uglavnom nisam imao problema da uskladim studiranje i svakodnevne obaveze sa treniranjem.
Koji događaj, utakmica, peh ili dogodovština sa gostovanja su ti se zauvek urezale u sećanje? Šta ćeš zauvek pamtiti?
CEFL Bowl III u Beču protiv Gladiatorsa koji smo na žalost izgubili. Tu utakmicu ću pamtiti do kraja života, jer sam prvi put osetio veoma neprijatan osećaj, nemogućnost da uradim nešto, da utičem na krajnji rezultat, da pomognem saigračima, već sam samo mogao da gledam kako protivnik privodi utakmicu kraju i kreće sa slavljem. To je jednostavno jedan od onih dana kada šta god da pokušate jednostavno ne ide. I dan danas se zapitam šta bi bilo da smo odigrali taj meč dan ranije ili kasnije, ali koliko god žalio za tom utakmicom nikad je neću zaboraviti, jer sam shvatio šta znači biti deo nečega, biti deo ekipe. To gostovanje pamtim po najboljem timskom duhu od kad sam u Vukovima, najbolje druženje sa saigračima, gluvarenje po Beču dan pred utakmice, povratak posle utakmice, pevanje pesama u autobusu… Ne mogu reći da je bila atmosfera kao da smo pobedili, ali bilo je ne zaboravno. Tad sam shvatio šta u stvari krasi ovaj sport. Pored spektakularnih hvatanja, udaraca, trčanja, to su vaši saigrači, to su ljudi zbog kojih vredi ginuti na terenu, to je TIM.
Najteži i najlepši momenti u Vukovima, koji i zašto?
Najteži trenutak u Vukovima je definitivno bio kraj sezone 2009. kada sam saopštio saigračima da prestajem da se bavim ovim sportom. Naime, školovanje sam morao da nastavim van Beograda i nisam mogao da prisustvujem više treninzima, tako da sam odlučio da okačim kopačke o klin. Mislio sam da sam to podneo krajnje dobro, dok nije došla prva utakmica na red i dok nisam stao prvi put na tribine kao navijač. Jednostavno neopisiv osećaj koji ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju!
Što se tiče najlepših momenata u Vukovima, izdvojio bih takođe ovu sezonu sezonu i osvajanje domaćeg CEFL prvenstva. Te sezone je jednostavno sve došlo na svoje mesto, igrali smo kao tim, pobeđivali kao tim, slavili kao tim, družili kao tim, jednostavno ne mogu da se okrenem i navedem niti jednu lošu stvar. Takođe, ne mogu da izostavim moj povratak naredne sezone (2010.) u Vukove. Iako sam bio onemogućen da pristustvujem treninzima u toku nedelje, uspeo sam da se dogovorim sa trenerom da igram utakmice, ali u vidu specijalnih timova, što mi je bilo dovoljno, samo da budem uz ekipu.
Da li si u Vukovima upoznao prijatelje za čitav život?
Naravno da jesam. Za ovih 6 godina uspeo sam da steknem prelepa prijateljstva. U ovom sportu nemate pravila, nema neke određene grupe ljudi koja dolazi da trenira, jednostavno dolaze momci iz svih sfera života i to je ono što nas dodatno čini jedinstvenim. Kao što rekoh, stekao sam dobra prijateljstva i nastojaću da ih održim!
Kada sve sabereš i oduzmeš, da možeš, da li bi nešto promenio od svega što se događalo tokom igračke karijere?
Iskreno, ni jedan jedini detalj ne bih promenio. Bila je to jedna dobra vožnja!
Šta te je inspirisalo i privlačilo u ovom sportu?
Stvar koja me je najviše privlačila u ovom sportu jeste spoj razmišljanja, snage i talenta. Jednostavno morate da imate spoj sve tri stvari da bi ste uspeli u ovom sportu, posebno kada je nadmudrivanje između napada i odbrane. Mnogi podcenjuju američki fudbal i smatraju ga glupim, što u potpunosti nije tačno. Naprotiv, ovaj sport je veoma kompleksan i nimalo ga nije lako savladati, što mu daje posebnu draž.
I za kraj, šta bi poručio ili posavetovao mlađe generacije koje tek dolaze?
Mlađim generacijama bih poručio da ne žure. Ništa im neće pobeći, oprema neće pobeći, utakmice neće pobeći, njihovo vreme tek dolazi! Jednostavno dolaze na taj nivo gde će od samog početka imati nekog da im pokaže i da ih nauči. Neka rade na sebi, na svojoj fizičkoj spremi, neka budu studenti ove igre i rezultati će doći sami!
Priredila: Katarina Savić
