Intervju
Od ekipe beogradskih Vukova ove sezone oprostio se i sjajni igrač, 27-godišnji Aleksandar Lazović TE #85. Kakav je bio njegov početak i prvi dodir sa američkim fudbalom, ali i koliko mu je teško pao rastanak, saznaćete u narednim redovima.
1. Jedno od neizbežnih pitanja, kada je reč o američkom fudbalu, a to je kada i šta te je privuklo ovom sportu, pa si odlučio da se priključiš beogradskim Vukovima?
- Bilo je to vreme kada sam prestao sa košarkom. Kako su meseci prolazili bez aktivnog treniranja nekog sporta, sve više mi je bila potrebna aktivnost gde ću potrošiti višak energije. Gledajući ovaj sport na tadašnjem 3k (trećem kanalu) privlačio me je svojom dinamičnošću, agresivnošću i samom činjenicom da je adrenalinski sport. Jednog jesenjeg dana 2006. godine pozvao me je drug da odemo na trening Vukova.
Prihvatio sam poziv sa oduševljenjem, jer nisam znao da postoje klubovi i u Srbiji.
Sve ostalo je logičan sled događaja, od B tima, pa preko redovnih odlazaka na trening, redovnog odlaska u teretanu, učeći akcije i svega ostalog što ovaj sport zahteva došao sam do startnog Tight End-a najboljeg kluba u državi.
2. Sećaš li se prvog treninga, utakmice - kakvi su bili utisci?
- Prvi trening je delovao fantastično. Veliki broj ljudi, nova poznastva, novi izazov. Elem, prvi trening je bio u sali IMR-a. Odlično sam se osećao, prvo zbog toga što opet treniram, drugo što treniram sport koji volim. Zanimljivo je bilo to što su pre nas trening imali momci iz prvog tima i tada su mi delovali ogromni, brži, nadljudski… Bilo mi je poljuljano samopouzdanje, ali iz treninga u trening sam shvatao da ću se jednog dana naći među njima.
- Prva utakmica bila je protiv Sremske Mitrovice u ligi Srbije. Pobedili smo u toj utakmici, ali moja rola se svela na blokiranje u ponekoj trkačkoj akciji. Sve u svemu taj okršaj mi je ostao kao prelepa uspomena zbog toga što sam prvi put igrao u opremi, rame uz rame sa drugovima i pobedio.
3. Pošto si u tom periodu već bio student, koliko je bilo potrebno odricanja kako bi uskladio svakodnevne obaveze sa treninzima?
- Gledavši tada, činilo mi se da se puno odričem. Zapostavio sam društvo van treninga, teško je bilo uskladiti učenje sa treningom itd. Nakon nekog vremena sve dođe na svoje mesto ako zaista voliš taj sport. Uspeo sam da organizujem svoje vreme i nakon par meseci, postizao sam sve. Sada kada radim, rećiću samo da bi se rado vratio u te dane, a mlađim “Vukovima“ bih poručio da treniranje u našem klubu ne uzimaju zdravo za gotovo, jer će mnogima to biti najlepši deo sportskog života.
4. Kako ljudi reaguju i šta te pitaju kad im kažeš šta treniraš?
- U početku je bilo: „Jel to ragbi?“, pa onda moje objašnjavanje: „Ne ragbi je .... a Američki fudbal je.... itd.“
Sada je muka kad pitaju koja pozicija. Verujte da je poziciju TE najteže objasniti čoveku koji slabo poznaje američki fudbal. Sve u svemu, uvek sa ponosom kažem šta treniram i gde treniram.
5. Da li bi nam otkrio u čemu je čar tih treninga zbog kojih nisi želeo da propustiš ni jedan?
- Činjenica da na treningu treniram sport koji volim najviše na svetu, na treningu trošim suvišnu energiju i svu nervozu prikupljenu preko dana potrošim na terenu. Tu se smejem sa drugovima, jer od nas 30-40 koliko nas bude na treningu, uvek se nađu bar dvojica trojica koji zasmejavaju ostalu grupu. Stekao sam najbolje prijatelje, upoznao sadašnjeg kuma i zaista drugove za ceo život... Zato danas u mojoj sobi zid krasi 7 medalja.
6. Postoji li neka dogodovština koju ćeš zauvek pamtiti po nečemu i koja?
- Mhm... Postoji mnogo, što sa treninga, što sa putovanja, što sa izlazaka sa drugarima sa treninga. Naveo bih jednu dogodovštinu, ali bi morao da spomenem dobrog druga pa ću preskočiti to . Druga stvar koju nikad neću zaboraviti je igra „NE SPAVANJA“ na putovanju u Gratz, Austria. Proveli smo 13. sati bezsna. Nisam mogao da skopim oči makar na dve sekunde. Sve to urezalo mi se u sećanje kao mučna, ali ipak i više nego zanimljiva uspomena.
7. Govoreći ovako iza kulisa, kako izgleda to kada Vukovi putuju na neko gostovanje?
- Hehehe, mislim da na to pitanje odgovor na to sam već dao. Šalu na stranu, po meni, putovanja su najzanimljiviji deo treniranja sa Vukovima. Uvek su tu razne muške priče, smejanja, vicevi, igre itd... To vam dođe kao jedna mala školska ekskurzija, ali uvek sa dozom ozbiljnosti i delom misli usmerenim na predstojeću utakmicu.
8. Da li bi mogao da se prisetiš neke utakmice koja ti je posebno draga i zašto?
- Tu za mene definitivno nema dileme, najdraža utakmica ikada je finale CEFL lige 2007. godine na Adi protiv Budapest Wolvesa i naš neverovatan preokret koji i dan danas neretko pogledam na youtube-u. Toliko emocija u toj utakmici za toliko kratak vremenski period. Mislim da to više nikada neću doživeti u sportskoj sferi života, takvu sreću i radost. Osim toga na isti dan, ujutru pre utakmice diplomirao sam na fakultetu.
Bez pogovora najbolji dan u mom životu bez obzira na crno nebo i kišu tog dana.
9. Kada si ipak odlučio da je vreme da se povučeš i svoje mesto prepustiš mlađim naraštajima?
- Nažalost, zbog sve većih obaveza na poslu, prvo nisam mogao da stignem u teretanu, što je veoma važan faktor za ovu igru. Mislim da ovaj sport teško može bez iste da se igra. Išao sam samo na treninge i pokušavao da ne propustim ni jedan. Po pitanju sporta veliki sam perfekcionista i stvarno sam davao sve od sebe da ne propustim ni jedan trening, ali je to u to vreme postajalo nemoguće. Na utakmicama sam video da nemam snage onoliko koliko sam imao pre, borio sam se sa činjenicom da nisam 100% spreman i to me je užasno nerviralo. Međutim, po meni tim je bio u najtežoj situaciji u istoriji kluba, smena generacija,odlazak nekih od najboljih igrača ovog sporta kod nas, teško je pao klubu i nisam želeo da i ja odem kada je timu najteže. Hvala Bogu i igračima na poseti na treninzima, naš rad se isplatio i osvojili smo oba prvenstva. Za mene je to ipak bio kraj. Divan kraj sezone, dve medalje oko vrata i bezbroj uspomena koje ću prepričavati dok sam živ.
10. Kakve su tvoje prognoze za narednu sezonu Vukova obzirom da su stigla nova pojačanja?
- Mislim da smo ove godine jači nego prošle. Mnogi igrači su uznapredovali, mnogo pojačanja je došlo. Pre svega najkvalitetniji trener koga su Vukovi do sada imali, pa možda i najkvalitetniji kvoterbek koga smo imali, zatim, po prvi put imamo zdravu konkurenciju na svim pozicijama, a znamo da u ovom sportu dugačka klupa uglavnom donosi pobedu.
Sa druge strane i drugi timovi su se pojačali što strancima, što domaćim igračima i mislim da će ove godine i domaća i centralnoevropska liga biti najjača do sada. Nažalost mečeve ću posmatrati sa tribina, ali se nadam da ću Vukove gledati u oba finala kako pobeđuju protivnike.
11. I za kraj, šta bi poručio svojim bivšim saigračima kao i svima onima koji odluče da se bave američkim fudbalom?
- Saigračima bi poručio da svaki tren proveden na treninzima, utakmicama sa društvom sa treninga itd, ne uzimaju zdravo za gotovo, jer onaj osećaj koji sam ja imao u poslednjim momentima svoje poslednje utakmice ne bi nikome poželeo. Kroz glavu ti prođu sve uspomene, svaki smešan događaj, sve radosti i sve muke i znoj proliven za klub, a znaš da više toga neće biti u meri u kojoj bi želeo. To će osetiti svi koji su istinski voleli klub. NE PROPUŠTAJTE NI JEDAN TRENING !
- A, novim igračima koji tek treba da osete u svom životu američki fudbal, poručujem da mu se predaju svim srcem, dušom i telom i da na kraju neće zažaliti kao što nisam ni ja.
pripremila: Katarina Savić
